Ako vas put na­ne­se u Do­nje Kri­vo­ši­je i ako u kr­še­vi­tim pa­di­na­ma i bre­go­vi­ma ugle­da­te sta­do ko­za, a mo­žda ih i sret­ne­te dok pre­la­ze ma­gi­stra­lu, znaj­te da je to sta­do po­ro­di­ce Ko­ko­to­vić iz se­la Kne­žlaz. Ga­zdin­stvo Ko­ko­to­vi­ća jed­no je od ri­jet­kih na ovom se­o­skom pod­ruč­ju ko­je se ba­vi po­ljo­pri­vre­dom, a nje­go­vi čla­no­vi su mla­di lju­di ko­ji vo­le ži­vot na se­lu, Sa­ša, 42-go­di­šnji po­mo­rac, nje­go­va 37-go­di­šnja su­pru­ga Da­ni­je­la, te nji­ho­vi si­no­vi - dva­na­e­sto­go­di­šnji Dar­ko i če­tr­na­e­sto­go­di­šnji Jo­van. Mla­dost je na se­lo do­ni­je­la i ne­ke sa­vre­me­ne ino­va­ci­je, kao što su mo­to­ri, na ko­ji­ma vo­de sta­do na pa­šu i vra­ća­ju je na­zad u šta­lu. Uvje­ri­li smo se ka­ko su ko­ze fi­ne, či­ste i skrom­ne ži­vo­ti­nje, ko­je vo­le svog pa­sti­ra i za njim idu svu­da, bio on na mo­to­ru ili ne. Ta­ko su kre­nu­le i za Jo­va­nom, ko­ji ih je, za­jed­no sa maj­kom, od­veo lo­kal­nom ce­stom do pa­šnja­ka. Se­lo je uda­lje­no 15 ki­lo­me­ta­ra od Ri­sna, na oko 500 me­ta­ra od tra­se ma­gi­stral­nog pu­ta Mo­rinj-Gra­ho­vo, a ku­će Ko­ko­to­vi­ća, sta­ra i no­va, sa šta­lom i po­moć­nim objek­ti­ma, ukla­pa­ju se u fan­ta­sti­čan se­o­ski pej­zaž.
- Na­sta­vi­li smo da odr­ža­va­mo ga­zdin­stvo ona­ko ka­ko su to ra­di­li mo­ji otac i maj­ka Vu­ka­šin i Da­ni­ca. Ži­vi­mo od po­ljo­pri­vre­de, uz­ga­ja­mo po­vr­će, kr­to­lu, mr­kvu, ku­pus, ra­štan, pa­sulj, ma­da je ove go­di­ne sve iza­gnji­lo. Ba­vi­mo se sto­čar­stvom, ima­mo oko sto­ti­nu ko­za, ne­ko­li­ko kr­ma­di, par pra­si­ća, ko­ko­ške. Tu su šar­pla­ni­nac Boc­ka i ma­la „pu­lin­ka” ko­ja pra­ti sta­do na pa­šu. Mo­ja že­na je glav­ni uz­ga­ji­vač ko­za, a mi smo tu da joj po­ma­že­mo. Ima­mo mli­je­ka, si­ra, me­sa za se­be, a vi­šak pro­da­je­mo - ka­že Sa­ša, brod­ski me­ha­ni­čar ko­ji plo­vi već de­se­tak go­di­na.
Pr­vu plo­vid­bu od­ra­dio je u vri­je­me kri­ze de­ve­de­se­tih na bro­du „Ju­go­o­ce­a­ni­je”, vra­tio se ro­di­te­lji­ma na se­lo i ba­vio se po­ljo­pri­vre­dom. Kad se ože­nio pri­je 15 go­di­na, na­ro­či­to ro­đe­njem ma­li­ša­na, po­no­vo je kre­nuo na brod, osta­ju­ći ta­mo po dva do če­ti­ri mje­se­ca. Upra­vo se vra­tio sa bro­da i ne tre­ba mu du­go da se pri­la­go­di i od­mah ra­di oko ku­će, što je za nje­ga jed­na vr­sta od­mo­ra od po­lo­vid­be.
- Te­žak je po­mor­ski ži­vot, ali mo­ra se za­ra­đi­va­ti da se po­di­žu dje­ca, gra­di ku­ća. Iako ima­mo stan u cen­tru Ri­sna, ne bih mi­je­njao ovaj ži­vot na se­lu za ži­vot u gra­du. Osim ra­da oko sto­ke, ov­dje imam svo­ju ra­di­o­nu u ko­joj se ba­vim ob­ra­dom dr­ve­ta, že­lje­za...ka­že Sa­ša. Upo­zna­li su se ka­da je Da­ni­je­la do­šla sa bra­ćom iz Cu­ca u Kne­žlaz da be­re dr­va, Sa­ša se upo­znao sa nji­ma i od­mah pi­tao Da­ni­je­lu da li bi ga uze­la. Bi­la je za­te­če­na pi­ta­njem jed­nog ne­znan­ca i od­bi­la ga, ali je po­sli­je mje­sec da­na Sa­ša do­šao kod njih u Cu­ce. Do­la­zio je još ne­ko­li­ko pu­ta i na kra­ju is­pro­sio ne­vje­stu.
Sa­ša ima bra­ta i tri se­stre, jed­na je u Her­ceg No­vom, dru­ga u Ko­to­ru, a naj­sta­ri­ja ži­vi u Mon­pe­ljeu u Fran­cu­skoj. Nje­ni si­no­vi do­la­ze lje­ti sa dje­voj­ka­ma ko­je se ne li­be se­ljač­kog po­sla, pšo­mog­nu, pri­sko­če, po­mu­zu ko­ze, ni­šta im te­ško ni­je. Do­la­ze i Da­ni­je­li­ne se­stre i bra­ća. Da­ni­je­la ima još če­ti­ri bra­ta i dvi­je se­stre. Nje­na naj­mla­đa se­stra Je­le­na, uda­ta na Ce­ti­nju, do­šla je kod se­stre za Ni­kolj­dan, kr­snu sla­vu Ko­ko­to­vi­ća.
Po­red sva­ko­dnev­nih kuć­nih po­slo­va, Da­ni­je­la je glav­na me­na­džer­ka i rad­ni­ca oko sto­ke, ona or­ga­ni­zu­je i pla­ni­ra sve što je ve­za­no za uz­goj, pro­da­ju ili ku­po­vi­nu no­vih gr­la. Naj­va­žni­je je da je rad oko sto­ke opu­šta.
-Vo­lim da ra­dim oko ko­za, opu­šta me kad iza­đem sa sta­dom, čak i kad se na­lju­tim na dje­cu, kad se umo­rim, čim odem kod sta­da, od­mah se od­lju­tim. Ni­je te­ško ni­šta, sa­mo kad vo­liš da ra­diš. Ima­mo oko sto­ti­nu ko­za, sor­te sva­ka­kve – al­pin­ke, san­ske, do­ma­će sta­rin­ske, mje­ša­vi­na svih vr­sta. Ne­gdje ku­pim, ne­gdje me ča­ste, ne­gdje pre­bi­jem dug, da­ju mi ko­ze. U bli­žoj oko­li­ni ne­ma uz­ga­ji­va­ča ko­za, kad ku­pu­je­mo jar­ca ide­mo do Nik­ši­ća, Pod­go­ri­ce, Pe­trov­ca. Sve su ko­ze obi­lje­že­ne, za od­ra­sla gr­la do­bi­jam pre­mi­je od Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de. Ja­ri­ća još ne­ma, oče­ku­je­mo da se ko­ze oja­re za mje­sec da­na. Mli­je­ko ne pro­da­jem, ko­ri­stim ga is­klju­či­vo za pro­iz­vod­nju si­ra, ka­že Da­ni­je­la i do­da­je da iako ne­ma or­ga­ni­zo­va­nog ot­ku­pa za pro­iz­vo­de od ko­zi­jeg mli­je­ka i me­sa, lju­di su na­u­či­li na kva­li­tet ko­ji nu­di, te im do­la­ze u ku­ću da ku­pu­ju nji­ho­ve pro­iz­vo­de.
- Ne­ma si­gur­nog tr­ži­šta, sna­la­zim se ka­ko znam i umi­jem, do­la­ze Ru­si, do­la­ze na­ši, pro­da se, ne­što ča­šća­va­mo pri­ja­te­lje, ku­mo­ve. Na­vi­kla sam go­di­na­ma, i ko­ljem i de­rem, i sor­ti­ram, pa­ku­jem - kad muž ni­je tu, mo­ram sve to da ra­dim sa­ma, ka­že ona. Po­če­la je ta­ko što je dru­ge go­di­ne po­sli­je uda­je po­šla u rod i od svo­jih ro­di­te­lja na­ba­vi­la še­sto­ro ma­lih ja­ra­di. Če­sto pu­ta od ne­kih uz­ga­ji­va­ča do­bi­je ja­rad, ka­da ko­ze oja­re po dvo­je – tro­je, a lju­di ne­ma­ju uslo­va da ih po­di­žu, on­da ih do­no­se Da­ni­je­li, jer zna­ju da će ja­ri­ći kod nje ima­ti pu­nu pa­žnju i nje­gu. Bu­de joj žao ja­ri­ća, pa ih uzme i hra­ni kra­vljim mli­je­kom na cuc­lu, bu­de ih ta­ko po 15,20 u se­zo­ni ja­re­nja.
Ona na­gla­ša­va da je na ovoj di­o­ni­ci neo­p­ho­dan sa­o­bra­ćaj­ni znak ko­ji upo­zo­ra­va na pri­su­stvo sto­ke na pu­tu.
- Iako smo se vi­še pu­ta obra­ća­li mje­snoj za­jed­ni­ci, op­šti­ni, MUP-u Ko­tor, kao i pu­ta­r­skoj slu­žbi, ni­ka­ko da po­sta­ve sa­o­bra­ćaj­ni znak ko­ji upo­zo­ra­va na ži­vo­ti­nje na pu­tu, či­me bi skre­nu­li pa­žnju vo­za­či­ma i uma­nji­li broj stra­da­lih ži­vo­ti­nja, ka­že Da­ni­je­la.
Ko­ko­to­vi­ći sma­tra­ju da ima mla­dih lju­di ko­ji bi se vra­ti­li na sta­ri­nu, ima­nja bi se opo­ra­vi­la, ali sve je to do­sta za­pu­šte­no, sve je pro­pa­lo, tre­ba ku­će ob­no­vi­ti, šta­le po­di­ći, sve iz­no­va, za šta je po­treb­na po­dr­ška ši­re za­jed­ni­ce.
Mir­ja­na DRA­GA­NOV PO­PO­VIĆ


Do­la­ze i dru­go­vi

Jo­van i Dar­ko, uče­ni­ci OŠ „Velj­ko Drob­nja­ko­vić” u Ri­snu, po­ma­žu oko ko­za, idu u dr­va, u si­je­no, na­ro­či­to po­mog­nu kad se ko­ze ja­re. Oba­vlja­ju sve po­slo­ve čim za­vr­še škol­ske za­dat­ke, glav­ni su oslo­nac maj­ci dok im je otac na bro­du. Mno­go im ne­do­sta­je djed Vu­ka­šin, ko­ji je pre­mi­nuo kra­jem av­gu­sta – on im je bio ve­li­ki oslo­nac jer ih je sva­ko­dnev­no vo­zio u ško­lu i vra­ćao ih ku­ći, jer ne­ma­ju or­ga­ni­zo­va­nog pre­vo­za. Sa­da za pre­voz „pri­sko­če” kum ili stric iz Ri­sna. Nji­ho­vi škol­ski dru­go­vi iz gra­da vo­le da im do­đu u go­ste, oni im dr­že ogled­ni čas iz bi­o­lo­gi­je, a us­put uži­va­ju u pri­ro­di i či­stom va­zdu­hu.


Kra­du im jar­če­ve

-Ma­lo-po­ma­lo uz­go­ji­la sam 150 ko­za, ali se nji­hov broj zad­njih go­di­na sma­nji­vao jer su mno­ge ži­vo­ti­nje stra­da­le na ce­sti. Ili nam ih po­bi­ju auta na ma­gi­stra­li, ili ih po­kra­du. Evo pri­je šest da­na ukra­li su nam i za­kla­li jar­ca na sred ma­gi­stra­le. Sta­do če­sto pre­la­zi auto­put ko­ji vo­di od Mo­ri­nja ka Gra­ho­vu, ta­mo gdje se ra­čva lo­kal­na ce­sta ka se­lu i tu su vi­še pu­ta na­stra­da­le ko­ze. Do­sad oko 50 njih osta­lo na as­fal­tu pod toč­ko­vi­ma br­zih auto­mo­bi­la. Ta­ko­đe, zad­njih se­dam go­di­na, sva­ki put u no­vem­bru, de­cem­bru, ne­ko nam ukra­de po jed­nog jar­ca, ili ga od­ne­se ži­vog ili ga za­ko­lje i po­ne­se. Evo pri­je se­dam da­na ne­ko je na sa­mom pu­tu za­klao i od­nio jed­nog jar­ca, na­šla sam tra­go­ve još to­ple kr­vi po­red pu­ta. Se­dam jar­če­va su do­sad ta­ko po­ni­je­li - ža­li se Da­ni­je­la.